Pад Наталије Стојковић,о Патријарху Павлу, школска 2012/2013 година

Патријарх Павле

"Нико није говорио тише, а да се даље чуло; нико с мање речи није рекао више; нико није лакше ходио земљом, а да је остављао дубље трагове; нико није био мањег раста,а да се видео с веће даљине!.."
(Mатија Бећковић)

 

"Ја сам са села родом. Ја сам рођен 1914, аутомобила тада није било. Били су коњи, кола, али то се није могло тако често користити. Човек је морао навикнути на пешачење. Родитељи су ми рано умрли, па сам одрастао код тетке, њене кћери и зета,и са њима ишао на рад. Као богослов и студент,кад дођем лети кући одмах мотика у шаке,настаје прашење кукуруза и тако редом. Како сам растао тако сам улазио у послове,а када сам стасао, стигао сам и до орања. Ја сам иначе по природи био слабочак. Чуо сам да су ми као детету још у повијама били упалили свећу,мислећи да сам умро,али сам ипак преживео.."

 

Породица у којој је Гојко одрастао је била религиозна: ,,Недељом се ишло у цркву,у школи се учила веронаука,тако да је ,моје религиозно осећање било и практично примењено”, објасниће касније.

 

За време школовања становао је код стрица и код стрине, који су имали осморо деце.Гојко је био једанаести у породици. Сви су живели скромно и солидарно. Гојкову пажњу су тада највише привлачиле природне науке, а из веронауке је имао -двојку!

 

У Београд је дошао 1936. године, где је уписао Богословски факултет. Гојко је одлучио да се посвети и студијама медицине. Жеља му је била да буде и свештеник и лекар, да лечи и душу и тело. Но, рат и прилике које су наступиле осујетили су његове намере.

 

Током 1944. запослио се као вероучитељ и васпитач у дому за децу избеглу из Босне у Бањи Ковиљачи. Када је децу изводио на реку, један дечак је почео да се дави и Гојко је скочио у хладну воду да му помогне. Убрзо се тешко разболео на плућима и лекари су веровали да је туберкулоза предвиђајући му још три месеца живота. Тада је отишао у манастир Вујан и успео је да се излечи од ове болести. У знак захвалности изрезбарио је и поклонио манастиру дрвени крст са распећем. Током 1945. године братство из Вујна се преселило у манастир Благовештење. Гојко је тада био искушеник и једини међу братством који је имао завршен Богословски факултет. За свога духовника је изабрао јеромонаха Макарија Миловановића. Гојко је замонашен у манастиру Благовештењу 1948. године и добио име Павле (грчки Paulus-мали човек,према хришћанском значењу-мали пред Богом). Име које је потом настојао да оправда, следећи мисионарски пут, речи и дело онога по коме га је добио - Светог апостола Павла. Замонашио га је његов духовник Макарије.

 

Изабран је за епископа рашко-призренског 29. маја 1957. године,а посвећен је 21. септембра 1957. године, у београдској Саборној цркви.

Као епископ рашко-призренски сведочио је у Уједињеним нацијама пред многобројним државницима, о страдању српског народа на Косову и Метохији. Имајући у виду заслуге патријарха српског Павла на научном богословском пољу, Богословски факултет Српске православне цркве у Београду, доделио му је 1988. године звање почасног доктора богословља.

За патријарха Српске православне цркве изабран је 1. децембра 1990. Сутрадан, 2. децембра, устоличен је у Саборној цркви у Београду. Избор је обављен за живота претходног патријарха, Германа, и без његове сагласности.

,,Моје су снаге слабе, то сви знате. Ја се у њих не надам. Надам се у вашу помоћ, кажем и понављам, у помоћ Божију којом ме је Он и до сада држао. Нека буде Богу на славу и на корист Његовој цркви и нашем напаћеном народу у ова тешка времена. Ми немамо никакав програм патријаршијске делатности, наш програм је Јеванђеље Христово.”

Касније је о том избору за патријарха рекао: ,,Нисам очекивао, још мање желео.” У манастиру Пећка патријаршија је 22. маја 1994. године уведен у трон пећких патријарха.

У патријаршијском двору наставио је да живи као у било којој монашкој келији. Устао је рано, у четири сата или још раније. Обављао своје дуго молитвено правило, читао јутарњу монашку молитву: ,,Уставши од сна припадамо Ти Благи..” Затим поспрема своје одаје. У Патријаршијском двору, код Саборне цркве, изабрао је најмању собу, за коју је унука Снежана претпоставила да је некада била предвиђена за батлера: Широка само два метра, таман колико да се кревет углави измећу два зида, изнад кревета у облику ћириличног слова П постављена је даска која је служила као полица на којој би се одложиле књига, наочаре, чаша за воду или нека друга приручна стварчица. Ту је још један стари орман, једна столица и сеф. Сматрао је да му више ништа није потребно. Остали део великог патријаршијског стана користио је за пријем гостију.

 

Наталија Стојковић